Karantinski dnevnik – Dan #9

Današnji dan je imao zanimljiv početak – išao sam sa majkom u prodavnicu.

Ustao sam oko 6, kako bih majka i ja mogli da krenemo u prodavnicu da budemo tamo u 7. Bez obzira koliko god smo uranili, prodavnica je već bila puna. Stavio sam svoju masku i rukavicu koju sam dobio od majke. Na pola puta, rukavica je pukla i ostavila deo između kažiprsta i srednjeg prsta širom otvoren. Sva sreća pa mi je rukavica pukla, a ne kondom.

Ako ovo čudo pukne, neće biti lepo

U prodavnici su na podu bile oznake, kako bi ljudi znali da drže odstojanje od 2m, ali prolazi su sami po sebi bili uski. Uprkos znakovima i uskim prolazima debili su i dalje jurišali po prodavnici kao da je Battle Royale, a ne jebena nabavka. U više navrata sam dobio neku neopisivu želju da slučajno zakačim osobu koja je projurila pored mene sa kolicima u kojima je 90% WC papir.

Više ne znam kako objasniti mungosima da kolica za kupovinu nisu njihov lični trotinet

U tom obilasku lokalne prodavnice, gde sam video svoju profesorku matematike iz srednje i odlučio da se sakrijem, moja majka je pokupila neke osnovne stvari, a ja ko ja, uzeo mango i avokado, 4 čipsa, 2L kole i 6 pakli cigareta za svaki slučaj ako se uvede milicijski čas od 24h.

Ne znam da li je u pitanju korona ili neki treći kurac, ali kasirka je bila toliko neljubazna da mi došlo da skinem masku i da joj pljunem u facu. Eto onako čisto radi fore.

Ovaj bata zna u čemu je stvar

Poslepodne mi je došao drug sa kompjuterom, da ga malo opravim i očistim. Njegov računar je i dalje kod mene i nisam još počeo da radim na njemu ali neka, ima vremena. Takođe sam saznao da su komšijini klinci ceo vikend kod komšije što će isto biti zanimljivo… NE U TOM SMISLU JEBO’ VAS OTAC BOLESNI.

Okej, šalu na stranu, klinci su stvarno presmešni i slušajući ih kako pričaju o školi mi vraća sećanja na osnovnu gde su me svi tukli, pa ako već nisam onda, poželim da se ubijem sada.

Ne brinite se, nisam bio crnac u osnovnoj – ovo je samo neka random slika sa interneta

Takođe ti klinci su jedini kojima mogu da se kurčim kako i šta sam radio bez da misle da sam šupak ili tako nešto. Uvek se smeju na moje očajne fore i mada ponekad znaju da pomenu nekog Baku Praseta i Čodu (skrenuo sam pažnju njihovim roditeljima na to), dobri su.

Nažalost, ne mogu zauvek da odlažem popravku onog računara što mi je donet pa moram da vas napustim sada, a od mene ćete čuti i sutra, ako me (daj Bože) ne udari struja, to jest.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d bloggers like this: