I stigosmo nekako do kraja ovog serijala, ali ne i do kraja ovog sranja sa koronom. Gledajući unazad, želim da se izvinim 2019-oj i 2018-oj. Naspram ovog sranja su bile dobre godine i moje mentalno zdravlje je tada još i bilo donekle čitavo.
Molim te vrhovni vođo, uteraj nam karantin od 24h, samo da se ova patnja što pre završi.
Sve u svemu, u ova dva dana sam maltene samo igrao igrice. Pošto sam uglavnom igrao horor, mojim komšijama je bilo veselo kada su, u 3 ujutru, čuli neljudske krike iz moje sobe. Kad smo već kod 3 ujutru, postoji jedna legenda koju želim da podelim s vama…
Legenda kaže, da ako u 3 ujutru stanete ispred ogledala, i krenete da vrištite Bloody Mary, vaša majka će ustati iz kreveta i odrati vas od batina jer se ko idiot, u 3 ujutru, derete ispred ogledala.
Takođe sam danas oko pola 5 ujutru dobio zanimljiv poziv s nepoznatnog broja. Umesto da pizdim, što ne treba da radite, javio sam se, udario mute i pustio budalu da troši kredit čekajući moj odgovor, dok ja lepo putujem kroz zemlju snova i jašem ljubičaste jednoroge po cvetnoj bašti Bob Marlija.
Osim igrica, nisam ništa pametno radio, sem što sam pušio pljuge i ,u pokušaju, svirao gitaru. Više nisam ni informisan što se trenutne situacije tiče, jer me toliko boli kurac, da ako mi padne bomba u dvorište, ne bi imao volje ni da umrem od eksplozije.
Doduše nadam se da će sve ovo brzo proći, jer mi nedostaju neke stvari. A kao i svaki normalan čovek imao sam velike planove za ovu usranu godinu. Ako malo bolje razmislimo, ova godina je stvarno sranje počela: tenzije na istoku, Australija gori, Venecija poplavljena, koronavirus. Sad još samo fali da nas pogodi meteor i možemo svi lepo u tri pičke materine.
Ništa mi drugo ne preostaje nego da sahranim ovaj serijal dok još nije kasno, i dok ne postane još veće sranje nego što jeste. Trudiću se da pišem dnevno ili barem tri puta nedeljno, zavisi od situacije i mog mentalnog stanja, mada je moje stanje toliko loše da ću ga početi zvati mentalno sranje.
Tako da…
